Kažu da vreme leči sve. Da bol bledi. Da se čovek navikne. Ja još uvek čekam da to vreme uradi ono što svi obećavaju. Jer prošla je skoro godina otkad je otišla, a i dalje mi se čini da ću je čuti kako viče iz kuhinje: „Dete, jesi li gladna?“
Imala sam trideset i jednu kada sam izgubila majku. Ona je imala pedeset i sedam. Nije delovalo ozbiljno kad je sve počelo – jedan umor, malo kašlja, gubitak apetita. Govorila mi je da je to prolazno. A ja sam joj verovala. Jer ona je bila stub. Onaj tihi oslonac koji nikada ne posustaje.
Nismo imale savršen odnos. Raspravljale smo se, bile tvrdoglave, povređivale jedna drugu rečima. Ali ljubav… ljubav je bila čista, duboka i neupitna. Ona je bila ta koja me budila rano da učim, pa mi pravila palačinke. Ta koja me grdila kad se kasno vratim, a potom mi pokrila noge dok spavam. Bila je glas razuma, ruke koje grle i srce koje oseća pre nego što išta kažem.
Kada su joj rekli da je u pitanju rak, nije me pogledala. Samo je spustila ruke u krilo i tiho rekla: „Ne govori nikom. Neću da me žale.“ A ja sam je slušala. I ćutala. I plakala noću, da ne vidi. Borila se tiho. Hrabro. Dok je mogla, kuvala je, spremala, pevala svoje omiljene stare pesme. A onda je samo stala.
Bolnica je postala njen drugi dom. Ja njen pratilac. Neko bi rekao da sam bila jaka, ali ja sam samo bila slomljena – i u inat toj pukotini, stajala sam uspravno. Nisam želela da joj pokažem koliko me boli.
Poslednje reči koje mi je rekla bile su: „Znam da ćeš uspeti. Ti si moje dete.“ Nisam tada mogla da zamislim kako ću živeti bez nje. Bez njenih pitanja, bez poruka sa stotinu smajlija, bez ručka nedeljom.
Prvih mesec dana nakon što je otišla, nisam ulazila u njenu sobu. Miris njene kreme još je bio u jastuku. Njene papuče su stajale pored kreveta. Osećala sam se kao da ću je izneveriti ako bilo šta pomerim.
Ljudi su dolazili, nudili utehu, govorili: „Bila je dobra žena“, „Sad je na boljem mestu“. A ja sam samo želela da kažu: „Znam da boli. I normalno je što ne znaš kako da nastaviš.“ Jer to je istina. Nisam znala kako da nastavim. Sve što sam radila, delovalo je kao imitacija života.
A onda, jednog jutra, dok sam pila kafu, setila sam se njenog smeha. Njenog upornog optimizma, čak i kad nije imala snage. I prvi put, umesto suza, pustila sam da se pojavi osmeh. Kratak, kriv, ali stvaran.
Počela sam da pišem o njoj. O detinjstvu. O malim stvarima koje sam zaboravljala. O tome kako je mirišljava veš peglala sa osmehom. Kako mi je krišom ubacivala novac u džep kad sam ostala bez posla. Kako je verovala u mene i kad ja nisam.
Pisanje me spasilo. I šetnje. I tišina. Sve ono što sam ranije izbegavala, sada mi je pomagalo da preživim dan po dan. Počela sam da živim ne zbog toga što moram, već da bih nosila nju u sebi – kroz ono što radim, što govorim, što osećam.
Sad kad zatvorim oči, više ne vidim samo bol. Vidim uspomene. Snagu. Lekcije koje mi je ostavila. I da, još uvek me srce zaboli kad shvatim da ne mogu da joj pošaljem poruku. Ali više ne plačem svaki put. Sada te suze imaju drugačiji ukus – kao zahvalnost, a ne samo tuga.
I još uvek me zove „dete“ – ali sada samo u sećanju. I znaš šta? To mi je dovoljno da izdržim
