Nikad nisam planirala da postanem samohrana majka. Niko to ne planira. Maštala sam o porodici, o partnerstvu, o nekom ko će me držati za ruku dok zajedno gledamo dete kako raste. Umesto toga, dobila sam tišinu, borbu i snagu koju nisam ni znala da imam.
Imala sam 24 kada sam ostala trudna. On je rekao da je prerano. Ja sam rekla da nije. On je rekao da ne može to sada. Ja sam rekla da mogu – i bez njega. Nije me ni pokušao razuveriti. Samo je nestao. Nije se javljao. Nije pitao. Nije dolazio. I tako je počeo moj novi život – onaj koji ne planiraš, ali naučiš da ga živiš najbolje što znaš.
Porodica me nije osudila, ali nije ni bila previše oduševljena. Pomogli su koliko su mogli, ali ja sam znala da ne mogu računati na mnogo. Najveća pomoć je bila: „Imaš gde da budeš.“ A sve ostalo – pelene, kašice, doktori, suze u tri ujutru – bilo je na meni.
Prvih godinu dana bila sam kao robot. Ustajanje, hranjenje, pranje flašica, rad na daljinu, kupanje, uspavljivanje, plač, tišina, ponovo ustajanje. U nekom trenutku nisam znala koji je dan. Zaboravljala sam kada sam poslednji put sela i popila kafu dok je još topla.
Najteže je bilo uveče. Kad legne. Kad napokon sve utihne. Tada me stignu misli. Gde sam ja u svemu ovome? Da li sam i dalje ja – ili sam samo nečija mama, nečiji problem, nečiji teret?
Plakala sam u kupatilu. Na tiho. Da ne probudim dete. Gledala sam sebe u ogledalu – podočnjaci, neoprana kosa, majica sa flekom od kašice. I onda sam jedno veče, nakon još jedne noći bez sna, sebi rekla: „I dalje si ti. Samo sada izgledaš drugačije. I nosiš više.“
Počela sam da zapisujem svaki dan po jednu stvar na kojoj sam zahvalna. Nije bilo lako u početku. Pisala sam: „Dete se danas nasmejalo.“ Ili: „Uspela sam da operem veš.“ Kasnije je bilo: „Dobila sam prvi klijent preko interneta.“ Malo po malo, dani su prestajali da budu samo preživljavanje.
Počela sam da radim kao virtuelni asistent, zatim kao freelancer. Pisala sam tekstove noću dok dete spava. Učila sam kako da napravim fakturu, kako da komuniciram sa klijentima. Svaki evro koji sam zaradila bio je kao zlato. Nisam imala luksuz da odustanem. Moj razlog je spavao u krevecu pored mene.
Ljudi su mi govorili da sam jaka. Nisam se tako osećala. Samo sam znala da nemam izbora. I što je najvažnije – nisam želela da moje dete odraste gledajući majku koja se stalno žali na život. Htela sam da vidi borca. Htela sam da vidi da ljubav, čak i kada dolazi od jednog roditelja, može biti dovoljna – ako je iskrena i dosledna.
Nisam imala skupe stvari. Dete mi je nosilo polovne stvari od komšinice. Nisam išla na more. Nisam izlazila. Ali sam imala jedno malo biće koje me grlilo svaki dan i govorilo: „Mama.“ I to je postajalo moje gorivo.
Danas imam 26. Živimo u malom stanu koji iznajmljujem sama. Radim od kuće i imam dovoljno da pokrijem troškove. Ne, nije lako. Nekad brojim do zadnje pare. Nekad mi fali zagrljaj odrasle osobe, reč podrške. Ali naučila sam da prvo budem tu – sebi. Da bih bila i njoj.
Više se ne stidim kad kažem da sam samohrana majka. To nije poraz. To je titula. Titula žene koja nije pobegla kad je bilo najteže. Koja je ostala. Koja je izgradila život iz temelja, dok je nosila dete na kukovima i snove u rukama.
Nema formule. Nema tajne. Samo vera u sebe, dan po dan. I mnogo, mnogo ljubavi – prema tom malom biću, ali i prema sebi.
Jer žena koja ostane sama i nastavi dalje – nije „jadna“. Ona je kraljica. I ne zato što sve zna, već zato što svaki dan ustaje i pokušava ponovo.
I zato – ako ovo čita neka druga mama koja je umorna, koja se boji, koja misli da ne može: veruj mi – možeš. I ja sam mislila da ne mogu. A vidi me sad.
Još uvek sam ovde.I još uvek stojim.
Izvor početne slike: Freepik
