Nikada nisam zamišljala da ću sedeti sama u stanu koji smo zajedno birali, gledati u praznu šolju kafe i razmišljati o tome gde je sve krenulo po zlu. Uvek sam verovala u ljubav. U brak. U obećanja koja se daju pred ljudima i Bogom. I verovala sam njemu – čoveku s kojim sam provela deset godina života.
Upoznali smo se na fakultetu. Bilo je to ono bezbrižno vreme kada su problemi bili mali, a snovi veliki. Smejao se drugačije od svih drugih – tiho, iskreno. Bila sam očarana. Počeli smo da se zabavljamo, a ubrzo nakon toga i živeli zajedno. Nije bilo savršeno, naravno. Rasprave, razlike, neslaganja – sve je to dolazilo u paketu. Ali mislila sam da smo jači od toga.
Venčali smo se skromno, okruženi porodicom i nekoliko prijatelja. Sećam se njegovog pogleda tog dana – kao da me stvarno vidi. Kao da zna. I ja sam tada znala: ovo je to. Moj život. Moja sigurnost. Moja ljubav.
Godine su prolazile. Kupili smo stan, uložili u posao, podržavali jedno drugo. Ili sam bar ja to tako videla. U poslednje dve godine nešto se promenilo. Njegove reči su postale kraće, dodiri ređi, a pogled… kao da me više nije video. Govorila sam sebi da je umoran, da su obaveze pritisak, da će proći.
Ali nije prošlo. Jednog dana, dok smo večerali, bez najave i bez emocije, rekao mi je: “Mislim da više ne mogu ovako. Ne volim te kao pre.”
Zastala sam sa viljuškom u ruci. Pomislila sam da je šala. Da možda samo ima loš dan. Ali pogledao me je tako ravnodušno, kao stranca, i tada sam znala – kraj je počeo.
Nisam plakala odmah. Čudno je to kako telo reaguje kad ti se sruši svet. Prvo otupiš. Onda poričeš. A onda se slomiš. Tek danima kasnije, kada sam ostala sama u kupatilu, pustila sam suze koje sam zadržavala. Plakala sam zbog slomljenih snova, zbog vremena koje sam uložila, zbog ljubavi koja više nije postojala.
Razvod je bio kratak i hladan. Nije bilo mnogo rasprava. Nismo imali decu. Stan smo prodali. On se iselio prvi. Ja sam ostala još neko vreme, kao da pokušavam da zadržim prošlost. Ali zidovi su bili prazni, baš kao i osećanja između nas.
Najgore je bilo što nisam imala na koga da se ljutim. Nije me prevario, nije bio nasilan, nije vikao. Samo je prestao da me voli. A kako se boriš protiv nečega što više ne postoji?
Bilo mi je teško da priznam prijateljima. Neki su me žalili, neki osuđivali, a neki samo ćutali jer nisu znali šta da kažu. Najviše sam se povukla. Dani su mi prolazili u tišini, sa knjigama, dugim šetnjama i puno pitanja na koja nisam imala odgovor.
Ali znate šta je najčudnije? Vremenom, tišina je postala moj saveznik. U njoj sam pronašla mir. Počela sam da čujem sebe. Svoje želje, svoje misli, svoje potrebe. Počela sam da pišem, nešto što sam ranije samo želela. Otišla sam na putovanje sama, prvi put. Upoznala sam sebe – onu ženu koju sam negde usput zaboravila jer sam bila “žena nekog drugog”.
Neću da kažem da je lako. Ima dana kad mi nedostaje osećaj pripadnosti, kada se zapitam da li je moglo drugačije. Ali sve manje krivim sebe. I sve više cenim to što sam preživela ono što me je slomilo.
Danas, godinu dana nakon razvoda, mogu reći da sam u miru. Ne zato što sam sve zaboravila, već zato što sam prihvatila. Ljubav ne garantuje trajnost. Ljudi se menjaju. I to je deo života. I možda više ne verujem u “zauvek”, ali verujem u “dok traje, da bude iskreno”.
I verujem u sebe.
