Godinama sam živela da bih udovoljila drugima. Da me neko pohvali. Da neko kaže: „Bravo, uspela si.“ Trudila sam se da budem najbolja ćerka, poželjna partnerka, odana prijateljica, vredna radnica. U tom pokušaju da budem „dovoljna“ svima – zaboravila sam da budem dovoljna sebi.
Sve je počelo još u detinjstvu. Bila sam to dete koje ne pravi problem, koje donosi petice, koje ne viče, ne kasni, ne protivreči. Svaki put kad sam dobila pohvalu, osećala sam kao da vredim više. I taj obrazac sam ponela sa sobom u odrasli život – u vezama, na poslu, u prijateljstvima.
Kad sam ušla u vezu sa čovekom koga sam volela, dala sam sebe celu. Prilagođavala se njegovim potrebama, ćutala kad me boli, smeškala se čak i kad mi se plakalo. Kad bi rekao da previše osećam – trudila sam se da budem tiša. Kad bi rekao da sam previše emotivna – učila sam da gutam suze. Učinila sam sebe „lakšom za ljubav“ – i izgubila ono najvrednije: autentičnost.
Na poslu sam bila prva koja dolazi, poslednja koja odlazi. Radila sam i kad nisam morala. Preuzimala zadatke drugih. Mislila sam – ako dam 120%, možda ću napokon biti primećena. Ali jedino što sam dobijala bilo je još obaveza i još manje zahvalnosti.
Prijateljice su mi se poveravale, tražile savet, dolazile kad im je bilo loše. A ja? Kad meni zatreba neko – često bi bili zauzeti. I nisam ih krivila. Nisam ih ni tražila. Jer nisam znala kako da tražim – mislila sam da moram biti jaka uvek, da je slabost sramota.
Sve se lomilo u meni, ali spolja – izgledalo je kao da sve držim pod kontrolom.
A onda je došao trenutak tišine. Nešto se slomilo u meni. Nije bio spektakularan događaj. Nije bio raskid, nije bio otkaz. Samo jedno jutro, sela sam u kuhinji s kafom i shvatila da više ne znam ko sam. Sve što sam gradila bilo je zasnovano na tome da budem „nečija“. Nečija idealna verzija.
I tada sam odlučila: dosta.
Prestala sam da se dokazujem.
Ne, nije bilo lako. Strah je prvi progovorio: „Šta ako te svi napuste kad prestaneš da im ugađaš?“ I neki jesu. Neki ljudi su zaista otišli kad sam prestala da budem ona koja stalno kaže „da“. Ali znaš šta? Prvi put sam osetila olakšanje.
Prestala sam da odgovaram na poruke odmah. Prestala sam da se izvinjavam kad nisam u mogućnosti. Prestala sam da radim prekovremeno bez razloga. Prestala sam da govorim „možda“ kad zapravo mislim „ne“. Počela sam da govorim istinu – onako tiho, ali sigurno: „Ne mogu. Ne želim. Umorna sam. Nije mi prijatno.“
Počela sam da se oblačim kako ja volim. Da izlazim kad meni prija. Da sedim sama u kafiću bez osećaja da sam čudna. Počela sam da pišem. Da šetam. Da plešem po kući. Počela sam da živim – ne za utisak, već za osećaj.
Ljudi su primetili promenu. Neki su se povukli. Neki su me gledali sa čuđenjem. Ali neki – oni pravi – su me tek tada stvarno videli.
Nisam više „svima dobra“. Ali sam sebi postala najbolja. I kad je teško – znam da nisam sama. Jer više ne izdajem sebe da bih pripadala drugima.
Shvatila sam jednu stvar: ako moraš da se dokazuješ da bi te voleli – to nije ljubav. To je test. A ja više ne polažem tuđe testove.
Danas ne nosim maske. Ne trčim da objašnjavam sebe. Ne pokušavam da budem idealna. Samo želim da budem stvarna.
I znaš šta je ironija?
Kad sam prestala da se dokazujem – svet je počeo da me poštuje više. Jer kad stojiš iza sebe, ljudi to osete
Više ne tražim aplauze. Moj mir je moj aplauz. Moj osmeh kad se pogledam u ogledalu. Moje „ne“ koje izgovorim bez krivice. Moje „da“ koje dajem samo kad zaista želim.
Jer, tada sam prvi put zaista živela.
I ne vraćam se nazad.
Izvor početne slike: Freepik
