Kad sam ga upoznala, bila sam mlada, nesigurna i željna da me neko vidi. Zaista vidi. A on me gledao kao da sam jedina osoba u prostoriji. U početku je sve bilo bajka – pažnja, poruke, sitne ljubomorne šale koje sam tumačila kao dokaz da mu je stalo. Bila sam očarana. Mislila sam: „Evo ga, to je to.“
Udala sam se za njega posle godinu dana veze. Mnogi su mi govorili da je prebrzo, ali nisam želela da slušam. Njegove reči su mi bile važnije od bilo čijeg razuma. Rekao mi je da će me voleti do kraja života. Rekao je da sam posebna. I ja sam mu verovala.
Ubrzo nakon venčanja, počele su promene. Sitnice koje sam ranije smatrala „njegovim karakterom“ počele su da me guše. Ljubomora se pretvorila u kontrolu. Nije mu se sviđalo kako se oblačim, kuda idem, s kim pričam. Svaka poruka koju sam dobila izazivala je pitanje: „Ko ti piše?“ Svaki izlazak sa drugaricama završavao se ćutanjem ili prebacivanjem.
Počela sam da se povlačim. Da se prilagođavam. Da ćutim. Govorila sam sebi: „Ma proći će. Ima loš dan. Umoran je.“ Nisam želela da priznam da me guši čovek kog volim.
Prve uvrede došle su nenadano. „Glupa si“, rekao je kad sam pogrešila adresu restorana. „Ko bi te drugi hteo?“ prošaptao je nakon rasprave. Iako me nije fizički udario, svaka reč je bila kao šamar. A najgore je bilo što sam počela da verujem da zaslužujem to. Da stvarno ne vredim. Da sam srećna što me je bar neko izabrao.
Prestala sam da se sređujem. Prestala sam da se smejem. Počela sam da se izvinjavam za stvari koje nisam učinila. I, najstrašnije – prestala sam da se prepoznajem u ogledalu. Gledala me je neka bleda senka žene koja je nekad imala snove, smeh, život.
Bilo mi je potrebno tri godine da shvatim: ovo nije ljubav. Ovo je zatvor bez rešetki. Manipulacija. Kontrola. Tiha destrukcija. I tog dana, kad me ponovo optužio da flertujem sa konobarom jer sam mu rekla „hvala“, nešto je puklo u meni. Nisam vrisnula. Nisam plakala. Samo sam ga pogledala i pitala: „Da li sam ti ja čovek ili predmet?“
Nije imao odgovor.
Spakovala sam nekoliko stvari. Srce mi je udaralo kao ludo. Ruke su mi se tresle. Nisam znala gde ću. Ali znala sam da više neću ostati. Otišla sam kod prijateljice. Prijavila sam se na razgovor sa psihologom. Počela sam da radim, da dišem, da osećam.
Nije bio kraj muka. Zvao me je, molio, pretio, menjao taktike. Prvo sam bila „sve“, onda „ništa“, pa opet „sve“. Ali nisam se vratila. Jer jednom kad pogledaš istini u oči, ne možeš se praviti da je ne vidiš.
Danas, dve godine kasnije, živim sama u malom stanu. Još uvek se lečim. Još uvek učim da ne krivim sebe za tuđe ponašanje. Učim da je ljubav nežna, ne kontrolisana. Da partner nije neko ko te menja, već neko ko te vidi i podržava.
Ponekad naiđem na žene koje su u istoj tišini u kojoj sam i ja nekad bila. Prepoznam je po pogledu. Po načinu na koji pričaju, ali ne govore ništa. I tada poželim da im kažem: vrediš. Tvoja osećanja nisu preterana. Tvoje suze nisu slabost. I imaš pravo da odeš.
Ja sam otišla. I preživela sam.
I tek sada – počinjem da živim.
Izvor početne slike: Freepik.com
