Sećam se dana kada sam gladovala, ali se nisam žalila. Sećam se zime kad smo ložili stare novine da bi soba bila bar malo topla. Sećam se majčinog pogleda kad joj kažem da sam sita, iako nisam ni jela. Siromaštvo ima mnogo lica, ali ono koje najduže pamtim je lice moje majke – umorno, ali nikada slomljeno.
Rođena sam u malom selu, u trošnoj kući koja je prokišnjavala. Otac nas je napustio kad sam imala osam godina. Ne znam da li je više voleo drugu ženu ili manje nas, ali nisam ga ni pitala. Od tada nas je majka sama podizala – mene i mlađeg brata. Nije imala stalni posao. Čistila je kod drugih, radila po pijaci, brala jagode za dnevnicu. Svaki dinar je brojala, svaka kora hleba se delila.
Deca u školi su znala da nemam, i nisu uvek bila blaga. Podsmevali su se što nosim iste patike treću godinu, što nemam užinu, što dolazim bez knjiga. Učila sam ćutke, stiskala zube, pravila se da mi nije stalo. A stalo mi je. I bolela me je ta nepravda.
Jednom sam pitala majku zašto nas je život tako udario. Pogledala me je i rekla: „Zato što zna da ti možeš da izdržiš.“
Tada nisam razumela, ali danas znam: nije nas učila da mrzimo, već da se borimo. Nije nas učila da tražimo krivce, već rešenja. I svaki put kad bi ostali bez drva, ona bi pronašla načina da ih dobije. Svaki put kad ne bismo imali ni za hleb, ona bi od testa napravila čudo – i zamirisao bi dom.
Najlepši ručak koji pamtim bio je parče starog hleba umočenog u topli čaj. Jer smo to jeli svi zajedno, smejali se i delili priče kao da živimo u dvorcu. Naučila me je da bogatstvo nije u stvarima, već u ljudima oko tebe. U toplini pogleda, u rukama koje ne odustaju.
Kada sam napunila 18, odlučila sam da idem. Ne zato što sam želela da pobegnem, već da pronađem način da se vratim kao neko ko može da pomogne. Preselila sam se u grad, radila tri posla, upisala večernju školu. Čistila sam, delila flajere, čuvala decu. Umor je bio svakodnevnica, ali snaga je dolazila iznutra.
Ponekad nisam imala za prevoz, pa sam hodala satima. Neki bi rekli da sam bila luda što nisam odustala. Ali siromaštvo me je naučilo upornosti. Naučilo me je da ceniš svaku priliku, svaku šansu, svako „malo“ koje drugi zovu „ništa“.
Danas imam posao, mali stan i redovnu platu. Nije luksuzno, ali je moje. Majka više ne radi. Brinem o njoj. Iako često kaže da nije navikla da prima, a ne daje, znam da je ponosna.
Ponekad je posmatram dok gleda kroz prozor, sa šalicom čaja u ruci. Znam da misli o onim danima kada smo imali samo hleb i vodu – i jedno drugo. I u tim trenucima, sve mi ima smisla.
Siromaštvo me nije obeležilo. Ono me je izgradilo. I zbog toga, uprkos svemu – nisam ga zaboravila. I nikada neću.
