Nakon razvoda, svi su mi govorili: „Biće ti bolje.“ Neki su čak dodavali: „Bolje sada nego kasnije“, kao da se bol meri u vremenu, a ne u dubini. Klimala sam glavom, smeškala se i govorila da sam dobro. A u sebi sam vikala – niko me nije čuo.
Dan kada sam zvanično potpisala papire za razvod delovao je kao olakšanje. Mislila sam da će tog trenutka, kada sve postane zvanično, prestati da boli. Međutim, nije. Tog dana sam došla kući, sela na pod dnevne sobe i plakala bez zvuka. Ne zbog njega. Nego zbog sebe. Zbog onog dela mene koji sam izgubila pokušavajući da očuvam brak koji je već odavno bio mrtav.
U početku sam se trudila da nastavim normalno. Išla sam na posao, pila kafu s koleginicama, kačila slike na Instagramu. Na njima – osmeh, izlazak, nova haljina. Ispod površine – panika, nesanica, osećaj praznine koji mi je stezao grlo kad ostanem sama. Ljudi su mi govorili kako dobro izgledam, kako sam „izgurala kao lavica“. A ja sam u tišini brojala dane bez smisla.
Depresija nije došla odjednom. Uvukla se tiho. Prvo kroz umor – onaj koji ne možeš da odspavaš. Onda kroz gubitak interesa – za knjige koje sam volela, filmove koje sam ranije gledala s radošću. Počela sam da izbegavam prijatelje. Sve mi je postajalo preteško – čak i ustajanje iz kreveta. Nisam jela. Ili sam jela previše. Nisam spavala. Ili bih spavala po 15 sati i opet bila iscrpljena.
Najgori deo? Osećala sam se krivom što sam depresivna. Govorila sam sebi: „Imaš slobodu. Imaš stan. Imaš posao. Zdrava si. Šta ti fali?“ Ali depresija ne mari za logiku. Ona ne bira „pravi trenutak“. Ona samo dođe i polako te briše – deo po deo.
U jednom trenutku, prestala sam da planiram budućnost. Nije me bilo briga za sutra. To nije značilo da sam htela da umrem, ali nisam imala ni želju da stvarno živim. Bila sam siva senka – nevidljiva, nebitna.
Prelomni trenutak desio se jednog jutra, kada sam otvorila oči i shvatila da ne osećam baš ništa. Ni tugu, ni bol. Samo ogromnu prazninu. Tog dana sam nazvala psihologa.
Prvi razgovor mi je delovao kao da skidam sloj kože – bolan, neprijatan, ali neophodan. Plakala sam. Mnogo. Ali po prvi put, nisam plakala sama. Terapeutkinja mi je rekla da je to što osećam – normalno. Da je post-razvodna depresija češća nego što mislimo. Da to što sam izgubila partnera ne znači da sam izgubila sebe. Samo sam je negde usput zaboravila.
Počela sam da pišem dnevnik. Svakog dana – bez cenzure. Sve što me boli, sve čega se stidim, sve što mi nedostaje. Pisanje mi je pomoglo da počnem da se čujem. A onda sam krenula da šetam. Malo po malo. Petnaest minuta, pa pola sata. U tišini, bez telefona. Samo ja i koraci.
Naučila sam da sebi kažem: danas je dovoljno. Nije moralo sve da se reši odmah. Samo da ustanem. Da se istuširam. Da pojedem nešto zdravo. Da se nasmejem, pa makar i lažno – jer s vremenom, i lažni osmesi postaju pravi.
Oporavak nije bio pravolinijski. Bilo je dana kad sam se vraćala na dno. Kad me pesma ili slika podsete na njega. Kad me uhvati usamljenost. Ali više nisam bežala od toga. Naučila sam da budem blaga prema sebi. Da je snaga i u tome što prepoznaš kad si slab.
Danas, skoro dve godine od razvoda, osećam mir. Onaj tihi mir koji ne zavisi ni od koga. Imam još uvek ožiljke, ali više ne krvarim. I kad se pogledam u ogledalu, ponovo vidim sebe – ne savršenu, ali svoju.
Depresija me naučila strpljenju. Razvod me naučio samopoštovanju. A oporavak me naučio najvažniju lekciju: nisi slaba ako tražiš pomoć. Nisi manje vredna ako padneš. I nisi sama – čak ni onda kad ti se čini da jesi.
Smejala sam se pred svima, a plakala u tišini. Danas se smejem iskreno. I ne krijem suze kad dođu.
Jer sada znam – sve sam ja. I bol, i snaga, i novi početak.
Izvor početne slike: Freepik.com
